ИЗ АРХИВЕ

Тек у Пекингу овог лета, први пут после 1912, наши спортисти наступају под заставом Србије

Мештани села Бистрица, надомак Петровца на Млави, с нестрпљењем ишчекују Олимпијске игре у Пекингу. Како неки од њих објашњавају, ове игре за житеље овог краја имају посебан значај јер ће после 96 година Србија поново имати прилике да наступи под својом заставом, а уједно ће се сви подсетити чињенице да један од првих српских маратонаца управо потиче из овог краја. Кажу да ће нека спортска надметања пратити у локалном кафићу и кафани, да ће сви здушно навијати за наше спортисте, али и да ће од својих жена тражити да тих дана мало „оставе на миру“.

Бистричани су ових дана Меморијалном трком и откривањем споменика у центру Петровца подсетили на легендарног Драгутина Томашевића. У организацији Спортског савеза Петровца, а под покровитељством Олимпијског комитета и СО Петровац, одржана је трка на деоници дугој 10078 метара, а занимљиво је да прва три места нису освојили наши људи – већ атлетичари из Етиопије, широј јавности познати по захтеву за азил у Србији. Без обзира на то што ниједан Србин није освојио пехар, деца и жене су бацали цвеће на стазу, док су се трубачи побринули за добро расположење међу учесницима. У складу са слоганом „Није важно победити, важно је учествовати“, на манифестацији су се појавили и седамдесетогодишњаци, чак је трчао и сеоски свештеник. Призор су улепшали школарци, међу којима су најбројнији били из ОШ „Бата Булић“ и Гимназије „Младост“, којима су наставници давали подстрек да постигну што боље резултате и докопају се постоља.

Ипак, на манифестацији је био најсрећнији Радиша Рајковић, потомак првог српског маратонца, који је њему у част подигао у центру села спомен – чесму. Рајковић, помало скромно, каже да је срећан што се слави име његовог рођака и да му је баба док је био дете често причала о детаљима из живота Драгутина Томашевића.

-Моја баба је била његова рођена сестра и моја породица представља најближе наследнике. Он се није женио, имао је вереницу, али не знамо шта је било са њом, па бих волео да упознам њене потомке. Сазнао сам да сам имао тако славног претка после једне трке у школи, када сам освојио прво место и када ми је рођака рекла да није ни чудо да сам победник када ми је и бабин брат био тркач. Тада сам почео да истражујем појединости о њему и сазнао да је учествовао на Олимпијским играма. Наставио сам да трчим рекреативно, а када сам био у војсци, у касарни „4. јули“ на Вождовцу, такође сам победио и као награду добио претплату на „Илустровану Политику“- каже Радиша Рајковић.

Једино што је породици Рајковић остало од славног маратонца јесте прстен са рубином и неколико слика на картону. Ипак, у документима су остала забележене бројне анегдоте у вези са Томашевићем. Тако се једном приликом тркао 36 километара са возом „Ћиром“ од Пожаревца до Петровца и победио га, а тај детаљ из његовог живота приказан је у филму „Лајање на звезде“.

Приче о њему се у селу преносе са колена на колено. Кажу да је био јак, добар и прави спортиста. Када је долазио у село из Београда, увек је са собом носио шећер у коцкама. Око себе је окупљао децу, терао их је да трче око центра села, а победник је добијао од њега пун фишек шећера.

Неђа Рајковић, потомак сестре чувеног маратонца, објашњава за „Политику“ да јој у школи нико није веровао да је Драгутин Томашевић баш њен рођак, али да је све разуверила када је у „Политикином забавнику“ изашла прича о њему под називом „Плашио се само каубоја и Индијанаца“.

Многи не знају да се он бавио гимнастиком и атлетиком и учествовао у свим такмичењима које је организовао Олимпијски комитет. У Стокхолму је 14. јула 1912. године, од 92 пријављена маратонаца заузео 37. место петрчавши стазу за два часа и 47 минута- објаснила је Неђа Рајковић.

Као наредник српске војске, Томашевић је погинуо 1915. године. Сахрањен је у родном селу, заједно са својим спортским трофејима, у породичној гробници на којој је записано „Сахранили су га његова мајка и његова храброст“.

Данијела Давидов Кесар
Политика